Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003. - 188 с.
Од италских говора документовани су натписима латински, етрурски, осачки, умбријски, али се само латински језик, колико ми знамо, уздигао до књижевног језика. Најстарији натписи на латинском језику потичу из VI в. пре н. е. Први споменик књижевног латинског језика представља Закон дванаест таблица из V в. пре н. е., а последњи је Јустинијанов Кодекс грађанског права из VI в. н. е. У развоју латинског језика пресудну улогу су одиграли први римски књижевници, који су стрпљиво и трудољубиво тражили у свом језику ратара и војника одговарајући израз за блистави, савршени, вековима брушени грчки језик, способан да са лакоћом и логично искаже сваку и најсложенију књижевну, поетску или филозофску мисао. Речник је почео да се богати кованицама ствараним у духу грчког речника, синтактичким конструкцијама, стилским фигурама и, за веома кратко време, створен је sermo urbanus, језик којим су писали и говорили интелектуалци у Риму. Овако оплемењен и обогаћен, латински књижевни језик постао је применљив у хришћанској теологији,, филозофији, природним наукама, праву и администрацији током следећа два миленија, све до XIX в., да би и у савременом свету остао присутан и незаменљив у политичкој, научној и стручној терминологији.